¿Porqué Te Vas? Lyrics in Serbian by Jeanette

Penumbra znači 'polusenka' ili 'sumrak'. To je reč koja se ne sreće često u svakodnevnom govoru, ali je veoma poetična i evocira snažnu sliku.

U pesmi, stih "Bajo la penumbra de un farol" (Pod polusenkom fenjera) stvara melanholičnu i usamljenu atmosferu, savršeno opisujući tugu i oproštaj. Ova reč dodaje dubinu osećanjima koja se prenose u pesmi.

U ovoj pesmi Jeanette priča o rastanku koji se već desio, ali srce još uvek ne može da ga prihvati. Napolju je lepo vreme, „Hoy en mi ventana brilla el sol“ [„Danas sunce sija na mom prozoru“], ali njoj je tužno dok gleda grad i ponavlja pitanje „¿Por qué te vas?“ [„Zašto odlaziš?“]. Ta kontrast kombinacija sunca i tuge je baš jaka: spolja sve izgleda normalno, a iznutra katastrofa. Ceo dan i noć ona misli samo na tu osobu: „Como cada noche desperté pensando en ti“ [„Kao svake noći, probudila sam se misleći na tebe“] i gleda kako na satu prolaze sati, „todas las horas vi pasar“ [„gledala sam kako svi sati prolaze“]. To je onaj osećaj kada ne možeš da zaspiš i samo pratiš vreme, a ništa se ne menja.

Najbolnije je što ona veruje da sve što je obećala u ljubavi ide zajedno s njim: „Todas las promesas de mi amor se irán contigo“ [„Sva obećanja moje ljubavi otići će s tobom“] i boji se da će je on jednostavno zaboraviti: „Me olvidarás“ [„Zaboravićeš me“]. Slika „Junto a la estación yo lloraré igual que un niño“ [„Pored stanice plakaću kao dete“] je baš direktna i malo dramatična, ali iskrena. Stanica je verovatno mesto odlaska (voz, putovanje), a ona ostaje tu da plače kao malo dete, bez ikakve maske. Kad kaže „Bajo la penumbra de un farol, se dormirán / todas las cosas que quedaron por decir“ [„U polumraku ulične lampe, zaspaće sve stvari koje su ostale neizrečene“], koristi tu sliku slabe svetlosti ispod fenjera da pokaže kako sve nedorečene reči samo „ućute“ i nestanu. Isto tako, „junto a las manillas de un reloj, esperarán / todas las horas que quedaron por vivir“ [„pored kazaljki sata čekaće svi sati koji su ostali da se žive“] zvuči kao da je vreme stalo za nju: ona zamišlja sve buduće trenutke koji nikad neće postojati, samo stoje i „čekaju“ na kazaljkama sata. Pesma je jednostavna po rečima, stalno se ponavljaju iste rečenice, ali baš zbog toga osećaj opsesivne tuge deluje ubedljivo: jedno pitanje, „Zašto odlaziš?“, vrti joj se u glavi iznova i iznova.