Épris znači 'zaljubljen' ili 'opčinjen'. To je elegantan i pomalo arhaičan način da se kaže da je neko duboko zaljubljen ili fasciniran nečim.
U pesmi, reč se koristi da opiše kako je Pariz, odnosno nebo iznad Pariza, zaljubljeno u svoj grad i njegovu istoriju. Na primer, "L'hymne d'un peuple épris de sa vieille cité" (himna naroda zaljubljenog u svoj stari grad) i "Depuis vingt siècles il est épris de notre île Saint Louis" (Dvadeset vekova je zaljubljen u naše ostrvo Saint Louis). Ova reč dodaje romantičnu i poetsku notu opisu Pariza.
„Sous le ciel de Paris“ [Pod nebom Pariza] vodi nas kroz Pariz kao kroz grad koji peva. Pesma se rađa „dans le cœur d’un garçon“ [u srcu jednog mladića], dok zaljubljeni prolaze ulicama i grade svoju sreću uz melodiju koja je kao stvorena za njih. Kod mosta Bersi sede filozof, dvojica muzičara i radoznali prolaznici, a zatim se okupljaju hiljade ljudi i pevaju u čast svog starog grada. Posebno je lepo što se u istoj slici nalaze i obični ljudi i velika mesta poput Notr Dama. „Paname“ je razgovorni nadimak za Pariz, pa stih „tout peut arriver“ [sve može da se dogodi] zvuči kao veselo upozorenje: u ovom gradu nikad ne znaš šta sledi.
A onda nebo dobija karakter gotovo kao osoba. Kada mu se Pariz nasmeši, oblači svoje plavo odelo; kada pada kiša, ono je nesrećno, a iz ljubomore prema svojim „milionima ljubavnika“ šalje grmljavinu. Ipak, ne ljuti se dugo: da bi se izvinilo, poklanja dugu. Pesma tako spaja ulicu, ljubav, harmoniku mornara, letnje zrake, Notr Dam i ostrvo Sen-Lui u jednu nežnu šetnju kroz grad. U izvođenju Yvesa Montanda, umetnika iz Francuske i Italije, ovaj prizor zvuči kao pesma koju bi čitav Pariz mogao da zapeva do večeri.