Squarciagola doslovno znači 'razderanog grla', a koristi se u izrazu 'a squarciagola', što znači smejati se ili vikati iz sveg glasa, punim plućima, bez ikakve zadrške.
U pesmi se peva "Ridere a squarciagola" ("Kako se smeju iz sveg glasa"), prikazujući sliku potpune, neobuzdane radosti, trenutka kada se neko smeje toliko jako kao da mu puca grlo od sreće.
U pesmi „22 Settembre“, Ultimo govori iz ugla osobe koja bira da živi bez stalnog traženja dozvole i odgovora. „Preferisco vivere“ [Više volim da živim] i „Preferisco stringere, che lasciare perdere“ [Više volim da se držim nečega nego da odustanem] zvuče kao lični moto: bolje je uhvatiti se za život, čak i kada je nejasan, nego sve pustiti niz vodu. On kaže da život uzima takav kakav jeste, kao put koji „non chiede il permesso mai a me“ [nikada od mene ne traži dozvolu]. Lepo je i pomalo drsko to njegovo odbijanje da čeka savršen trenutak.
U stihovima se smenjuju bliskost, sećanja i želja za promenom. Dvoje ljudi mogu da se udalje, pa da se ponovo približe, ispričaju tajnu i zajedno ostave stare uverenja iza sebe. Pripovedač se seća sebe u parku kako govori: „mostra quanto vali“ [pokaži koliko vrediš], a zatim poručuje da san nije izgubljen samo zato što se još nije ostvario. Naslov se pojavljuje kao tačno određeni datum i mesto kome želi da se vrati, ali sada ne može. Umesto da pobegne u budućnost vozom, želi da uživa „anche un semplice minuto“ [čak i u jednom običnom minutu]. Na kraju bira muziku i ljude, sa željom da „cantare in pieno inverno, per dar la primavera“ [peva usred zime, da bi doneo proleće].