Pohjola se odnosi na severnu zemlju, često se koristi kao poetski naziv za Finsku ili severne regione. To je reč koja evocira sliku surovog, ali prelepog severnog pejzaža.
U pesmi, „Pohjola“ nije samo geografski pojam, već i metafora za finski identitet i mentalitet. Predstavlja otpornost, upornost i jedinstvenu kulturu ljudi koji žive u ovim severnim krajevima, naglašavajući kako je rođenje u Pohjoli i blagoslov i prokletstvo.
„Pohjola“ je duhovitna, pomalo drska ljubavna pesma o Finskoj i ljudima koji tamo žive. Već na početku čujemo: „Aluks oli suo, kuokka Jussi“ [„U početku su bili močvara i Jusi s motikom“], sliku teškog rada i surove severne zemlje. Zatim dolazi pozdrav: „No, tervetuloa Suomeen“ [„Dakle, dobro došli u Finsku“]. Pesma se šali na račun beskrajnih ravnica, mračne zime, snega i letnje hladnoće, ali i na račun tvrdoglavog finskog karaktera. „Juhannustanssit räntäsateessa“ [„Igra na proslavi letnje ravnodnevice po susnežici“] zvuči kao savršeno preterivanje: čak i kada vreme odbija da sarađuje, zabava se ipak održava.
Refren je prkosan i vrlo finski: „Et antaa tulla vaan“ [„Samo neka dođe“], a mraz ne može da pobedi ni čoveka ni njegovu Tojotu Korolu. Ljudi padaju, ustaju i nastavljaju da rade, psuju vreme, piju do pijanstva, ali svoje obaveze ipak završe. Pesma sa osmehom govori i o tome da Finci sanjaju o preseljenju u Španiju ili odlasku na jug, ali se posle putovanja vraćaju kući. U završnici se pominju „sisu, sauna, Popeda“ [„sisu, sauna, Popeda“]: sisu je finska upornost, sauna je poznati deo finske svakodnevice, a Popeda je finski rok bend. Zato je rođenje u Pohjoli istovremeno „siunaus kirous“ [„blagoslov i prokletstvo“]. Pesma ne pokušava da odluči da li je život u Finskoj raj ili ludost. Kaže: hladno je, mračno je, ponekad je baš nezgodno, ali to je naš dom.