Пташка znači „ptičica“ i predstavlja umanjenicu od reči птица („ptica“), pa zvuči nežno i prisno. U pesmi se obraća osobi kao maloj ptici koja treba da poleti u ogromno nebo, iako je letenje strašno, što stvara snažnu metaforu slobode, hrabrosti i povratka voljenoj osobi.
„Пташка“ znači „ptičica“, pa se obraćanje odmah čuje kao nežan nadimak. U središtu pesme je poziv na slobodu, ali i na povratak: „Лети пташка, пока не станет страшно“ [Leti, ptičice, dok ne postane strašno], a zatim „Возвращайся ко мне“ [Vrati mi se]. Letenje je ovde zastrašujuće, ali važno: nebo je ogromno, kamenje ne treba da zaustavi pticu, a „сила небесной жажды“ [snaga nebeske čežnje] vuče je naviše. To je nežna, pomalo protivrečna poruka: idi svojim putem, samo nemoj potpuno nestati.
Ostatak pesme je kao niz čudnih, tužnih kadrova iz grada i sa obale. Leto traje samo tri meseca ili uopšte ne donosi radost, ljudi vise u crvenim tramvajima i sve ostavljaju „на потом“ [za kasnije]. U odnosu među njima nema više mnogo reči: „замолчишь ты, замолчу я“ [ako ti zaćutiš, zaćutaću i ja]. Posebno je neobična slika duše napravljene „из ветров и пустоты“ [od vetrova i praznine], dok na obali galebovi krešte „mijau“. A onda dolazi hladna, gotovo ironična rečenica: „Мой дорогой, я очень рада, что ты теперь с другой“ [Dragi moj, veoma mi je drago što si sada s drugom]. Zbog tog spoja ptičice koja mora da poleti, zaglavljenog lifta, tužnih galebova i neizgovorenih reči, pesma zvuči nežno, čudno i pomalo zajedljivo u isto vreme.