Reč "vacille" znači "kolebati se" ili "teturati se". To je zanimljiv glagol koji opisuje nestabilnost ili nesigurnost, često se koristi za nešto što se ljulja ili preti da padne.
U pesmi, Emilio Piano koristi ovu reč da opiše krhkost sreće: "Quand il vacille et se brise" (Kad se koleba i slomi). To stvara snažnu sliku o tome kako sreća može biti nestabilna i lako se može izgubiti, dajući dubinu tekstu.
U pesmi "Maison", Emilio Piano i Lucie nas vode na putovanje kroz pitanja koja svi imamo. Pesma počinje direktnim pitanjem: "Où va-t-on / Quand on n'a plus de maison" [Kuda idemo / Kada više nemamo dom?]. To nije samo fizički dom, već i osećaj pripadnosti i sigurnosti. Kroz stihove se provlači čežnja za razumevanjem, pitajući se da li ikada zaista znamo odgovore ili se samo pretvaramo, "Ou est-ce qu'on fait semblant, tout le temps" [Ili se sve vreme pretvaramo?].
Pitam se da li se i ti pronalaziš u stihovima poput "Où va le cœur quand il se perd / Dans les doutes et les hivers" [Kuda ide srce kada se izgubi / U sumnjama i zimama?]. Pesma istražuje i zašto dani izgledaju slično i šta se dešava sa snovima koji pobegnu. Ali, uprkos svim tim pitanjima i sumnjama, postoji prelepa poruka nade: "Au-delà / De l'orage il y a / De l'amour, de l'amour, de l'amour" [Iza / Oluje ima / Ljubavi, ljubavi, ljubavi]. Kada se nebo otvori, sve se smiri i sve je dobro. To je podsetnik da posle svake oluje dolazi mir i ljubav.
Emilio Piano je umetnik iz Italije.